Dokonografija

Dakle, predala sam dokumenta za grčko državljanstvo i uskoro ću biti vlasnik, osim srpskog,  i grčkog pasoša. Uprkos sitnici da sam rodjena u Crnoj Gori i tamo živjela 30 godina, ja nijesam državljanin te države.

Mislim, nije ovo ništa politički, više je za neku rubriku zanimljivosti, vjerovali ili ne i tome slično.

Kol'ko ja znam, veoma je teško dobiti njihove papire. Čestitam.

Goste, ja sam jedna od rijetkih koja se ovdašnjoj krizi skoro pa raduje. Ovo im je jedinstvena prilika da poprave zakone i uvedu malo reda u državi. Medju prvim zakonima koji je izmijenjen dolaskom nove vlade je zakon o nama, strancima. Mom voljencetu je dovoljno bilo samo prve tri godine osnovne škole ovdje ili 6 bilo kojih uzastopnih, a meni 5 godina boravka u kontinuitetu, tako da...predale smo dokumenta. Hvala na čestitkama :)

Šta je ovim Grcima, bog ih ubio...ne. Ovako je govorila moja baba kad se naljuti na unučad. Obavezno ovo “ne”, za svaki slučaj. I to na kraju, a ne ispred “ubio”, valjda da žestina ljutnje, sva prodje kroz čistu kletvu. Onda slijedi - ne, kao uvod u smirenje.

Dakle, štrajkuju Grci, bog ih ubio, ne, u sred sezone, u sred najveće berbe para iako su s njima u grdnom manjku. Nema benzina, neće da ga doturaju, pa se snalazite s prevozom, pa neka turisti vide šta hoće, pa neka poljoprivrednicima trune muka, jer je ne mogu dobaciti do tržnica. Napunila ja moga zmaja, valjda će biti do kraja štrajka, ali se ne smijem usuditi dalje od grada, do plaže, mislim. E, sada  u pogledu ljepše strane socio-političkog problema - uživancija je voziti u ovim uslovima. Saobraćaj je sveden na neophodno, milina jedna bez gužvi i nervoznih vozača, mada mi užas neobično da mi niko ne trubi, ne psuje me i ne ljuti se što stajem na crveno.

Stvarno, šta je ovim Grcima?! “Sekta revolucionara” ubija novinare! One koji istražuju. Vidim, čude se naši čitaoci pa komentarišu - aha, drugome mažite oči. A ne mažu, stvarno su se ti tipovi okupili pošto je onomad policajac ubio nesrećnog mladića i nemaju razradjen plan i program kako da usmjere ubilački nagon.  

Šta je Grcima, pa tako mrze Amerikance, pita se moj prijatelj. Pa, zbog Makedonije, zbog Papandreua, hm...čega li još, pitam se. A nije, nije zbog toga, prevelika je to mržnja za tako mali problem i nije od sada. Stvarno, šta im je?!

Šta li im je, bog ih ubio, ne, pa tako izmasakriraše Aristofana, kamen na kamenu ne ostade u svih 5 predstava. Šta li im je sad on skrivio, pa zar im nije još prije 2.500 godina sve rekao? I sad da isto to kaže, bio bi super aktuelan. A oni pokupili neke tinejdžerske fore i fazone s glupe TV i zbrčkali ih u teatar. I to zovu Aristofanom?! I još tip s kikirikijem i kokicama šeta kroz publiku iz sveg glasa reklamirajući korpu punu sokova, ko zmija lednih. Još uvijek prije, a ne u toku predstave, no ko zna nadalje.

Stvarno, bog ih ubio, ne, rodi li se posle Teodorakisa, Merkuri, Rusosa, Kavafija, Seferisa...još neko čedo talentovano ili sve ode u mega bratove i X faktore?!

Božeee, pa zar si na Grke zaboravio, ubio ih, ne, više veze mi imamo sa starima njima, no oni koji kao da su ni od kuda došli.

U čudu sam, pa me pustite da ih malo ubijam, posle ću ja opet da se divim maslinama, feti i bugaci; buzukiju, tavernama i moru, uz grčku kafu sa slatkim od višanja na vrhu Bele kule gdje puca pogled na Olimp, ponavljajću uporno – ovo je Grčka, proći će bunilo, bog ih ne ubio, živjeli milionama godina!

 

 

 

...ako ništa drugo, ne može im se odreći iskustvo u preživljavanju.

Da, ali - pa šta? Stalno se nešto, i mi i oni, žalimo na 500 godina, a šta je sa 200 poslije? I malo smo previše digli nos, sve mislimo kako svi gledaju u nas i kako smo strašno važni i kako će se sve samo od sebe riješiti, pa onda dolazimo u situaciju da vještinu preživljavanja dovedemo do savršenstva. Balkan, Balkan...Treba malo po guzi, ne bi li došlo do glave :)

Miris devedesetih na Balkanu.

To je vrzino kolo. Nema para, pa ne radimo, a para neće biti dok ne počnemo da radimo. Od toga se mora otrgnuti i dok Grci to ne shvate, biće im sve gore.

e bog tebe ubio, ne!

- Halo, dobar dan.

- Dobar dan, izvolite.

- Samo da provjerim da li večerašnja predstava počinje u 9 i 15?[1]

- Pa, tako, izmedju 9 i pola deset. [2]

Počela je u 9 i 45[3]

[4]

 

 

paaa?

umetnici su to ... vreme je rastegljiv pojam. lice malo na nas lale - ima se kadE

Kada negde kažu da događaj počinje za pola sata, uvek tada i počne! Samo je pitanje kada počinje tih pola sata! :)))

E... Balkan je to, Levant je to...

# Chris, da, da, mada ne mislim nešto da se baš ima kade, makar u posljednje vrijeme.

#DD, Kada se o vremenu radi, sve je pitanje.

# Čist Balkan i, na žalost, skoro nikakve veze s helenskom kulturom. Novija istorija je izgleda prilično zbrčkala genski kod.

 

Prvi put sam godišnji odmor potrošila prije sredine jula. Dobro, nešto ćemo već smisliti i za malo avgusta; kakvi bismo mi to Balkanci bili kada  se ne bismo “snašli“.  Od onih sam što obožavaju da se vrate kući, pa makar bili na najnevjerovatnijim mjestima i odmorima, ali me isto tako tabani prilično brzo zasvrbe, pa već razmišljam gdje bismo dalje. Jer, kako da vam kažem, kao da nijesam nigdje ni bila, sve moj svijet okolo. Na Halkidikiju (Athena Pallas Village) za deset dana slušala sam samo srpski. Prošla me nostalgija, već neko vrijeme nemam osjećaj da živim u inostranstvu, u mojim mislima and osjećajima ja živim u zemlji  koja ima  malo dugačak naziv -Srbija i Crna Gora i Grčka. Zato mi prvi put nije prijalo da čujem najljepši  jezik na svijetu.  Jeste malo rizično da ovo kažem, može izgledati da ne volim svoje, ali nije to, već, ako znam da objasnim, kao da sam bila kod kuće...a da sam slušala samo grčki, isto bih se, mislim, tako osjećala. Doduše, uprkos lilčno raspisanoj nagradi za onog ko sretne jednog Grka, takvog (gotovo) nijesam srela. 

 

 

Braća Srbi su se ovog lejta zaista potrudili da potpomognu posrnulu braću Grke i kao da su se svi spustili ovamo na more. Šta li se dešava s mojom Crnom Gorom?  Malo mi je žao. Meni, koja je samo kritikujem. Čak mi bilo krivo čitajući po raznim srbijanksim sajtovima reklamu za Grčku napravljenu kroz bespoštednu kritiku crnogorskog Primorja. Mislim, sve su u pravu, nijesu ništa više govorili od onoga što i ja stalno brbljam, ali...Nije mi  bilo toliko krivo koliko kada je CG priznala Kosovo, ali, eto, podsjetila sam se tog užasa. I kako smo mi užasno posvadjani i osjetljivi, moram još jednom da kažem da moja tadašnja ljutnja nema apsolutno nikakve veze s političkim, već ferplej  promišljanjem.

I kad već pomenuh Kosovo, stigla sam i tamo za jedan vikend. Da poslije hiljadu godina posjetim tetku, koja još živi u predgradju Prištine. Doduše, neće ni ona više, već polako pakuje kofere. Dakle, pogrešno sam procijenila; nije nimalo prijatno i bezopasno putovati s grčkim tablicama i srpskim pasošem. Propisno su nas pretresli na granici, tražili da nešto dodatno platimo (plaćamo i mi kad ulazimo u Grčku, rekoše mi).  Uprkos policiji i EULEKS-u  zbog kojih nema ni primisli na nešto bržu vožnju, lokalno stanovništvo jednosmjerne ulice koristi kao dvosmjerne, Albanci koji sigurno znaju malo srpskog ni u snu vam ne bi odgovorili na istom, Srbi im ne ostaju dužni, prljavo je, ružno, zapušteno, vrijeme ne samo da je stalo, nego kao da se vratilo mnogo, mnogo unazad. Jedino uredno mjesto  koje vidjeh je unutrašnjost Manastira Gračanica. Uz sve vojnike i oružje. Monahinje, monasi i popovi, medjutim, s vidnim posljedicama  dvadesetgodišnje „pametne, brižne i diplomatske politike“ svojih vodja. 

 

 

 I tako...kada smo u povratku prešli grčku granicu -  joj ljepote, joj civilizacije. Kakva kriza i kakvi bakrači?! Široki putevi, racvjetali oleanderi svuda uz ivice i beogradskih tablica za izvoz. Naravno, ne samo beogradskih, već i novosadskih, kragujevačkih, niških...

 

I na koncu – svuda podji, kući dodji   

Uploaded with ImageS

E pa ja ti odoh u tvoju CG na odmor. Kad se vratim napisacu ti kako je bilo. Medjutim, nesto se mislim, da cemo biti tamo u isto vreme. Doduse na drugim krajevima. A ko zna ... mozda se sretnemo. Nadam se samo da cemo se prepoznati i uredno jedno drugom javiti ... Btw., terasa ti je raj na zemlji, dajem kraljevstvo za nju.

Nemoj ti to meni sada u zagonetkama :) Ja, vjerovatno, neću u CG ovog ljeta, a možda se sretnemo negdje u avgustu. Od starih blog prijatelja ostalo je da se vidim s tobom, sa Spes i s Danom. Vrijeme bi bilo.

Divno se provedi u CG, cekamo izvještaj, a za kompliment za terasu veliko HVALA, to je moj mali ponos i mjesto najvećeg uživanja kada sam kod kuće. Jako sam slaba na terasaste komplimente, baš :)))

Sto se tice terase, uopste mi nije bila namera da upucujem kompliment :) Licno, menjam, nemam pojma kakav stan, za terasu, a tvoja je ko da sam je izmisljao i krojio po sebi. Kad porastem napravicu si najlepsu mogucu terasu i proglasiti je za dnevni boravak. Imace i suncani, ali i deo u hladu i sve ce biti na njoj: tv, lezaljka, sudopera, fotelja, sto, stolice i puuuuunooo cveca.

Evo je potvrdjeno, idem u Sutomore, a nikad se ne zna samnom gde jos i gde ce me odneti putevi. Imam nameru da se provedem tamo i uzivam, bar mislim da sam zasluzio.

Kad dodjes u BG zovni, znas vec ...

A kako ne bih znala gdje da se mom bratu od tetke javim. Eto, sada zna i blogovska publika za našu rodbinsku vezu :)
Brale, u Sutomore u julu?! Ccccc...No, nije važno gdje si, ako ti je lijepo s kim si, prema tome, more je svuda slano.

brzo javi sta imas protiv Sutomora dok nije kasno, veceras mi potvrdjena rezervacija tamo. imam jos 5 dana da promenim.

a znas mene sejo mila, sto se tice toga sa kim i tako to ... glupo je sam putovati. narocito kroz kanjon morace ...

pozdravi familiju vascelu :))

e da, pasosh nema sanse da mi bude gotov, znaci sledece godine svracam na kafu u prolazu, sacuvaj terasu.

ove godine sedimo u BG na kafi ... ili aj dodji kod djurica NS, pa onako usput i kod brata ... red bi bio ... zaboravio sam ti osmeh.

To što te brzo zasvrbe tabani nije ništa neobično! Jedino prirodno stanje je kretanje. Mirovanje je samo izuzetak! :)
Događaji sa CG i Kosovom su još suviše sveži da bismo o njima nepristrasno razmišljali. To se odražava i na korišćenje odmora.

Uprkos svim pricama o divnom i jeftinom letovanju u Grckoj, nikad nisam imala preteranu zelju da tamo provedem odmor ali eto, desilo se. Tako sam ovog leta, po prvi put, licno se uverila sta znaci grcki turizam. Posle par dana boravka tamo, ja koja na odmoru nemam ama bas nikakvu zelju da se kacim na internet, izbacila sam status na FB "Ako je u celoj Grckoj turizam kao na Krfu, onda dugujem izvinjenje crnogorskom turizmu.". Da se razumemo, vise od deset godina sam ignorisala crnogorsko primorje upravo iz razloga koje i vrapci na grani znaju. Medjutim, 2008. po sistemu "daj sta das" zavrsila sam tamo i to u dva navrata. I bila sam prijatno iznenadjena promenama. Prosle godine sam otisla u CG na odmor pevajuci. I opet cu.
Ono sto priznajem Grckoj su rascvetali oleanderi na sve strane.:)
I bas necu da ti kazem da imas rajski vrt.:)))
#Chris, ako ti nesto moje misljenje znaci... Pre dve godine sam bila u Sutomoru i poprilicno sam se iznenadila onim sto sam zatekla tamo. Sutomore sam pamtila iz davnih dana kao mesto "Ne, nikako!" tamo na odmor ali... Mozda su moji utisci takvi jer sam bila krajem juna kad je jos uvek predsezona.

Chris...kako da ti kažem. U Sutomoru su iz Podgorice za pola sata, dakle, ne da je krcato, nego nećeš imati gdje peškir da postaviš, a sudaraćeš se sa prolaznicima svakih 5 sekundi. Ako nemaš auto i ako nemaš namjeru da mrdaš iz mjesta, osudjen si na šetnju promenadom (noćna mora) i na prepune diskoteke i hotelske terase sa kojih trešti muzika i koju, ako sjedneš pod odgovarajućim uglom, možda i možeš da prepoznaš. Plaža je ogromna i dugačka i voda čista tamo krajem maja-početkom juna i u sptembru, u julu i avgustu...rekoh već. Ja sam imala tamo kuću, ali ne i vodu u najtoplijim danima. Već nekoliko godina nijesam ulazila u sutomorsko more, pa, možda se nešto i promijenilo, ali sam prošlog ljeta išla u posjetu i...čini mi se da je sve isto. Jedina varijanta da pristojno provedeš odmor u Sutomoru je da iznajmiš sobu u nekoj privatnoj kući koja je sa zapadne strane i koja ima svoju obalu. Sjećaš se da sam ti prije nekoliko ljeta probala tamo da nadjem, ali je bilo zauzeto, obično se rezerviše mnogo ranije i čini mi se da sam ti i tada rekla- ne idi tamo.
Doduše, sve zavisi šta hoćeš od odmora i kakvo more voliš. Meni prija sve što je čisti antipod Sutomoru (male, sjenkovite plaže, pitoreskna mjesta, mogućnost da šetam unaokolo...Tako da ako bih išla u CG, ja bih bila negdje u Boku i mjesta oko Herceg Novog...Žanjice, Rose...

Lanna, kako mi ne znaci, znaci mi. Nisam bio u Sutomoru, na ostalim mestima sam bio ( Budva, Herceg Novi, Kotor, Petrovac). Rukovodim se drugom sestrom koja je stalno odlazila bas u Sutomore, a ona je isto " svrbi me guzica" bas kao i ja, pa je kanda bila svugde gde se ide, ali prvo obavezno je provodila jedan deo odmora u Sutomoru, tek da nabaci boju za Tunis, Egipat, Spaniju ... sto se mene tice, cim pomislim na vrlo dugacku voznju, a bez kola ne idem, znaci nilkad, hvata me muka, iako volim da vozim ... zato valjda i nisam poceo pasosh da radim u martu :) sad bih ga imao :). Grcka sledece godine.

DD, u pravu si, još je svježe, ali vjerujem da je potez CG bio nefer i bespotreban i da taj stav neće promijeniti ništa od danas pa do...a ovo oko odmora je, mislim, stvar svježine i djeluje djetinjasto. Ako se ta riječ uopšte može upotrebljavati u ovakvim kontekstima.
Pozdrav.

Tea, dok ja pisem Lani ti kucas meni :) Bar smo u isto vreme na netu, eto veze brat-sestra :) Rekoh vec, bez kola nigde. Sto se tice plaze, ona me ne zanima, ne cvarim se nikad. Treba mi miris mora i duboki hlad & nocni zivot, dinamika. I imam sta da istrazujem ( male divlje plaze ... ). Pisem ti kako mi je bilo. Privatni apartman, dakako, vec iznajmljen. Full, sve ima, znas mene :)

E, a sto se mene tice, nema vode - otkaz apartmana i trazim drugi. Brzo to kod mene ide.

Tea, mislim da bi bilo krajnje vreme da se sretnemo :))) Neša i ja smo u Čanju od 3. do 17. avgusta. Ostalo vreme u BG. Promenila sam broj mobilnog, poslaću ti PP. Obavezno se javi kad dolaziš.

Lanči, pročitala sam tvoju reportžau s odmora i ne stigoh tamo da ti odgovorim, ali, evo, uklapa se i ovdje:)
Znaš šta, Crna Gora ima stotinak km plaže i možeš je apsolvirati za jedno ljeto. Hajde, za 2-3 postaješ ekspert. Grčka, medjutim, je nešto drugo i vrlo je teško ocijeniti sa - sjajno ili grozno. Ono u šta sam ubijedjena je da u Grčkoj ima izbora. Koliko para, toliko i muzike. Čitala sam po raznim sajtovima reklame tipa za 100 evra odmor u Grčkoj, divne plaže, čisto more itd. To ne postoji. Za 100 evra (mislim na malo para) dobiješ krevet da prenoćiš, ali pitanje koliko ti treba do plaže, kroz šta prolaziš na tom putu, gdje je mjesto, kakva mu je okolina. I kao što rekoh Chrisu, važno je šta hoćeš od odmora. Mislim da u Grčkoj možeš da nadješ šta god hoćeš. Ja sam ovdje 7 godina i vidjela sam i bila na mnooogo predivnih plaža. Ima koliko hočeš azurno plavog mora i čistog da se svako zrnce pijeska providi i voda je topla. Ima i plaža i mjesta na koje se ne bih zaustavljala. Halkidiki je, na primjer, božanstven. Ako ideš kolima, dovoljno je samo da se provoziš duž prstiju (kako to oni zovu) i da ti dah zastane od ljepote prirode, od plaža u šumama, prizor ne može da se ne dopadne. Ako hoćeš negdje da se smjestiš, opet zavisi koliko imaš novca. Nijesam bila na Krfu, ali jesam na Tasosu i vidjela sam mnogo naših turista koji su se smjestila u centar ostrva (nije loš, ali potpuno netipičan, može se to naći u svakom mediteranskom gradu). plaža tu i nije nešto. Medjutim samo malo mrdneš okolo i čeka te raj na zemlji. Na primjer: mi smo bili u jednom studiju, 40 evra za nas troje dnevno (avgust), božanstveno uredjeno ogromno dvorište, park ustavri, ali daleko od plaže, nama nije bilo važno da nam je plaža blizu. Onda smo kolima obišli cijelo ostrvo i vidjeli najmanje 5-6 božanstvenih plaža, jedno turističko selo unutar ostrva, ma zaista prelijepo. Ovog ljeta smo, na primjer, bili u nešto skupljoj varijanti, u hotelu na samoj plaži (ta gornja slika je plaža gdje smo se kupali). lijepo, nema govora, ali to je mjesto za odmor, ne i provod, bilo da pod njim podrazumijevaš diskoteke, taverne i ostale trans provode ili šetnju unaokolo.
Dakle, sve se svodi na to šta hoćeš, koliko možeš i onda se naravno organizuješ, raspitaš, odabereš. Auuuu, ala se raspisah!

Ja bih bila negdje u BOKI i MJESTIMA...ovo je ispravka mog komentara Chrisu. Bozeeeee...vidi se da sam iz Crne Gore:))))

:)) tea, opusteno, nema potrebe za lektorisanjem :))

Spes, da, zaista. Ovoga puta stvarno obećavam čim dodjem u BG, javljam se. Pola sata obije možemo da nadjemo. Lijepo se provedite vas dvoje:)

Chris, onda ti želim najljepši mogući provod. Po privatnim apartmanima imaju specijalne sisteme za vodu, tako da možeš biti miran:)

aha, sad sam ga zvao, kaze da ima :))

Hajde šapni mi ko ti je gazda i gdje je tačno, pa ću ti reći. Može i na PP.

U Grckoj ima sta da se vidi, to niko ne moze da ospori. I to "n" puta vise no u CG. Ali kad kazem grcki turizam mislim na to kao na delatnost. Koliko sam slusala o njima, bila sam ubedjena da tamo ne moze da se vidi ono sto CG imade (u negativnom smislu). Tako pogresno!
Jako mi je drago sto si napisala ono sto je i moj utisak "koliko para, toliko i muzike" a sve ostalo su prazne price.
Kad pocnu da mi pricaju kako su prosli super jeftino u Grckoj a od kuce su poneli sve sto se poneti moze (taj potrosen novac se ne uracunava u cenu letovanja), a tamo su kupovali samo hleb, vodu i giros pitu, a kude skupocu u CG jer snicla u restoranu kosta stajaznam koliko evra... E pa, prijatelju dragi, koliko kosta giros kad ga jedes nozem i viljuskom? E tu stavi znak jednakosti sa sniclom u crnogorskom restoranu. Ima i na crnogorskom primorju fast food.:) Ima toga jos (npr. smestaj) ali nema potrebe da razvlacim. Ti to najbolje znas a i dosta toga si rekla u svom komentaru.:)

poslao ti na pp

ehej Lanna, oduvek je bilo koliko para toliko muzike ... medjutim, desavalo mi se i da mi agencije uzmu mnogo para za obecano, pa kad odem tamo- cvrc ... Rovinj mi odma pade na pamet, gorko iskustvo.

sad opamecen valjda, odem privatno, nekako je prisniji odnos, pa ako mi se ne svidi, samo se okrenem.

a usluga generalno u pojedinim mestima, ovde ili tamo, to su vec klisei, tacno se zna ... recimo da od CG ni ne ocekujem da budem usluzen, onako kako bi to trebalo biti ... jutarnja kafa - cekas jedno pola sata da ti donesu narudzbinu.

ok, takav mentalitet ... i ok.

Boka je zakon, shta sam ih nahvatala divljih plazica, iha.. :) danas odoh malo na pucinu.. da pecam, ofkors ;) bitje frishka riba za vecheru :D
veliki, topli pozdrav Tei iz Budve

mmmm, riba na grilu,, arrowka znaš šta valja. Želim ti punu torbu ribe, pozdrav tebi i mojim nekadašnjim sugradjanima :))))

Bio je nešto malo stariji do mog oca. Majka je bila potajno zaljubljena u njega. Kasnije mi je bilo jasno i zašto. Odlaze polako svi zbog kojih sam volejla  zemlju u kojoj sam se rodila. Mnogi prije vremena i s gorčinom.

 

 

Bio je Specijalno vaspitanje. Ni sama ne znam koliko repriza tog filma sam odgledala samo zbog njega.

R.I.P. Mislim da sam i ja isto toliko gledao to "Specijalno vaspitanje"... e se sećate "Partizanske eskadrile"? Nekako mi kraj tog filma, kada on kao ne umire, ne pada na zemlju, nego zauvek nestaje u oblacima... sada odgovara...

Potpuno sam ravnodušna, može pet Mundijala pored mene da proleti, a da ne zastanem i pogledam. Doduše, državna reprezentacija je uvijek izuzetak,  na svakom  bih je takmičenju gledala i navijala uključujući i neko iz presipanja iz šupljeg u prazno . Tako ću sjutra gledati Srbiju, iako, vjerovali ili ne, ne znam ni s kim igra, a mislim da znam kada, u koliko sati. Provjeriću čim ovo skuckam,  da, blama.

MIslim, šta mi bi da pored gostiju u kući sjednem i kuckam post...?!Mislim zbog toga što mi je muka od nabijedjenih intelektualaca i, hajde, razumijem žene, ali muškarce koji se hvale da ne znaju ni šta je to fudbal, niti koliko ih trči za loptom da bi je ubacilo u neku mrežu...eeeee. Ne, ne, ne mislim da su mačo oni koji vole fudbal, a pederi oni koji ga ne vole, ali u izjavama ovog tipa ima nečeg duboko lažnog, folirantskog, neiskrenog, bezobraznog, ima neke potrebe za potcjenjivanjem, ima neke sumnjive prenaglašenosti, nečeg veoma iritantnog , ne mogu ni da objasnim tačno šta. Ne voliš, ne pratiš, ok, u redu je to, ali te to ne čini niti malo posebnim, niti malo uzvišenijim od miliona drugih koji su zaljubljeni u fudbal. Voljeti fudbal ne znači biti glup, nebulozan, prosječan i neoriginalan. Voljeti fudbal, kao i ne voljeti ga ne znači samo po sebi ama baš ništa. Ni jedno ni drugo te ne svrstava ni u jednu definiciju, osim ako to neukusno potenciraš. Šta, pa zar ako se u ponečemu tvoj ukus poklopi s milionima drugih, to znači da se radi o sumnjivoj vrijednosti?! Ne uvijek.

 

Ustvari je svjetsko prvenstvo svjetska stvar.  Ako voliš fudbal, super, uživancija mjsec dana. Ako ne voliš, opet super, uživancija u miru i vremenu koje možeš samo sebi da posvetiš, ne diraju te ovi anestezirani zaljubljenici, nemaš ni potrebe ni vremena da ih komentarišeš i omalovažavaš, ti imaš svoj svijet...nema gužve na ulicama, nema gužve u bioskopima, pozorištima i koncertima – ma, kud ćeš bolje?! 

Zapravo, meni se jako dopada što se dešava nešto čemu se mnogo ljudi raduje.  Zar nije divno što su braća Grci trenutno najviše preokupirani Mundijalom,  potom  godišnjim odmorom, pa tek na trećem mjestu su im misli o ekonomskoj krizi.  Šta će ljudi, prosto im nije u prirodi da se previše brinu, a i ko bi pored ovoliko sunca, mora i fudbala?! Elem,  zahvaljujući fudbalu mnogo je srećnih ljudi oko mene i da znate da se zbog toga i sama osjećam bolje.

P.S. Hahaha, zaista mi je smiješno. Čujem sada na TV glas trenera grčke reprezentacije na čistom njemačkom. On je Njemac. Grci obožavaju fudbal, dakle trebalo bi i njega. Njemci su Grcima zagorčavali život u vezi sa ekonomskom pomoći, dakle ne mogu smisliti Njemce.  Ali, sport spaja ljude, širi ljubav, toleranciju, mir. Fraza? Ne čini mi se, iako jeste, iako se zezam.

 

..."ali u izjavama ovog tipa ima nečeg duboko lažnog, folirantskog, neiskrenog, bezobraznog, ima neke
potrebe za potcjenjivanjem, ima neke sumnjive prenaglašenosti, nečeg veoma iritantnog , ne mogu ni da objasnim tačno šta. Ne voliš, ne pratiš, ok, u redu
je to, ali te to ne čini niti malo posebnim, niti malo uzvišenijim od miliona drugih koji su zaljubljeni u fudbal. Voljeti fudbal ne znači biti glup, nebulozan,
prosječan i neoriginalan. Voljeti fudbal, kao i ne voljeti ga ne znači samo po sebi ama baš ništa. Ni jedno ni drugo te ne svrstava ni u jednu definiciju,
osim ako to neukusno potenciraš. Šta, pa zar ako se u ponečemu tvoj ukus poklopi s milionima drugih, to znači da se radi o sumnjivoj vrijednosti?! Ne uvijek." 

Ovo mi se jako dopalo i može da se primeni i na neke druge situacije, izjave...
I često primećujem kako se ljudi trude da što pre zauzmu taj podcenjivački stav u odnosu na nešto što je aktuelno, popularno, nešto o čemu se trenutno mnogo priča... Kao da čekaju u nekoj busiji, pa kad se sve zahukta, oni s visoka otpočnu s pljuvanjem, nipodaštavanjem, omalovažavanjem... Fora je u tome da nekako, ako je to ikako moguće, budeš baš ti, onaj prvi koji će svetu otvoriti oči ili mu lupiti šamar...
Bilo je toga i ovde na blogu; potpuno je logično da neka aktuelna tema može da inspiriše više blogera da napišu nešto o tome, ali skoro uvek će da se pojavi i jedan koji će napisati nešto u stilu: "Au, što svi smaraju s tim, kao da nema o čemu drugom da se piše, kao da je to najvažnija stvar na svetu..."

Sorry, nema me, nema, al' kad se raspišem i rasplinem...:))

Draga, nijesi se rasplinula, a ovdje se slobodno raspisuj, taman da mi malo uljepšaš prostor:)
Ne volim glupe folirante, liče mi na one kradljivce na sitno, na zalutale miševe, ljigavi su, mnogo. Ne volim pomodarstvo i ne volim kad nečijom glavom upravlja druga glava... I ne volim što je Srbija izgubila od Gane.

al' da izgubimo od Gane ... losa sreca

Gde si ti Machore, uživaš u fudbalu, je li? Ako se drugi raduju fudbalu onoliko koliko sam se ja nervirala zbog poraza, onda - živjelo svjetsko prvenstvo.

Ganci i Srbijanci...haha. Mnogo mi je smiješan ovaj naziv za stanovnike Gane, ali iako sam uporno tragala za ljepšim rješenjem, poput Ganjani ili Ganezi na primjer, Ganci je jedino ispravno...Ovo, onako, uzgred :)

Ivan Klajn dopušta i naziv "Ganjani" u svom Rečniku jezičkih nedoumica. Čudi me da "Ganjani" nije nikom smešno ili čudno kao "Ganci", s obzirom da su na ovim prostorima mnogi ganjani i proganjani. Između ostalih i oni na koje poneko pomisli kad se kaže "Ganci".

Pa, interesantni su ti zapažanje i asocijacije, mada ja nijesam tako razmišljala, prosto mi je po zvučnosti najbolje treće rješenje - Ganezi. Nijesam sasvim sigurna, ali mi se čini da se imena naroda izvode od prisvojnih pridjeva, pa budući da je - Gana, ganski, onda su i Ganci. ...zbog kojih , izgleda, makar ja,neću dugo pratiti Mundijal ;)

Zene mogu da prepuste pracenje Mundijala svojim jacim polovinama a one ce se nesmetano posvetiti onom sto vole nista manje no muskarci fudbal - moda i kupovina.:)
Uvek se moze izvesti neka paralela.:)

mislim da se ne bi Tea iznenadila kada bi ti rekao, da sto se fudbala tice, pratim samo utakmice kada igra reprezentacija ... koliki sam laik u svemu tome, govori podatak da recimo ni ne znam ni jedno prezime igraca. znam samo da je shef onaj kockasti lik Antic ... no medjutim, zdusno navijam za pobedu nase reprezentacije, ali ne vredi. bojim se okrsaja sa Nemackom ... one jadnike od Australije razbili sa 4:0 ... kako ce tek nas. ima bojim se da nam izbuse mrezu ko sito. zbog toga sam unapred tuzan ...

Lana, to ti kažem, svjetsko je ovo svjetsko prvenstvo. Ima nešto svečarsko u tome, a liči i na neko vanredno stanje, na ono kada su svi pomiješani, kada se zaboravi na razlike. Bila sam klinka (ne baš klinka, ali maloljetna, svakako) za vrijeme zemljotresa u Crnoj Gori i, valjda, što uz roditelje nijesam ni o čemu brinula, ja sam užiavla u toj atmosferi mobilnosti, življenja pod šatorima ili u čvrstim kućama baka i djedova. Vraćam se sinoć iz šetnje kad na terasama moje zgrade izbacili ljude svoje plazme, pijuckaju nešto i gledaju reportaže sa utakmica. Nasmiješilo me to.

Machore, eto, nema pravila, ima muškaraca koji nemaju pojma o fudbalu i žena koje su eksperti. I to je to. Ni jedne ni druge to ne odredjuje nešto posebno. Neću da komentarišem utakmice, da ne vrijedjam one koji se u njega razumiju, ali mogu da kažem - naprijed plavi. A, ne...nijesu više plavi:(

eee .. plavi ... sinonim za nostalgiju.

prohujalo sa vihorom. a Ivica Surjak bio mi je idol.

NAPRED PLAVI !

 

Razumijem braću Grke. Prvo su ih navukli da troše i što imaju i još više što nemaju. Da vjeruju da je dovoljno samo da smisle šta bi i gdje kupovali, a da kreditne kartice rješavaju ostatak posla. Da se osjećaju komotno, da su galantni i glamurozni kad zatreba, da bez posljedica zbijaju šale na račun svoje nonšalantnosti...Da žive jedan lijep život, ali - ovdje bi se mogla savršeno  uklopiti  ona ružna riječ  - virtuelan. E, sada ne može više, gotovo, može samo koliko se zaradi, zapravo ni toliko. To mu dodje kao kosmička nepravda, kao da se narkomanu kome je obezbijedjeno sve da se navuče na drogu, tek sada objasni u kakvoj je opasnosti i oduzmu mu se sve moguće vrtse narkotika. Da, biće spašen, ali će se osjećati prevarenim, izigranim i, naravno, potpuno oslabljenim da podnese program oporavka.

Razumijem braću Grke, jer sam i sama navučena na jednu gadnu vrstu droge – na nikotin. Sada bih da se konačno upristojim, da ne šririm taj odvratni duvanski dim, da ne zagadjujem i  ne prljam svoj topli dom i, prije svega da ne trujem obližnje nepušače. Koliko god vjrujem da je uživanje u cigareti podjednako virtuelno koliko i život Grka prije krizne ere, koliko god sam uvjerena da me cigareta niti smiruje, niti me čini društvenim bićem, niti mi, na koncu, dobro stoji, ja se spotičem o svoj isprani mozak i pothvat odvikavanja užasno teško teče. Ne zato što ne mogu bez cigareta - mogu, jer skoro dvije sedmice nijesam zapalila ni jednu;  ne zato što mi je trebalo da se smirim - prilično sam mirna već neko vrijeme; ne zbog toga što sam „loš karakter „ i slabić - vjerujem da je obratno, nego...nego što sam užasni rob jedne glupe navike i što se još sama sa sobom nijesam dogovorila da zaista želim da prekinem i što moja odluka, lijepo je vidim, nije – čvrsta.

Nijesam od onih koji lažu. Naravno, ni od onih koji nijesu nikada slagali (ako takvih uopšte ima), pa se ne jedim mnogo  kada mi se omakne koja, laž sa opravdanjem. Užasno se, medjutim, nasjekirah što upravo slagah, a da i ne trepnuh. Moj dragi prijatelj me zamolio da izdržim dok on ne počne svoju posljednju i odlučujuću seansu odvikavanja. Do 25. maja, kada će u znak simpatičnog simbola nas Jugonostalgičara, nepokolebljivo, ovoga puta stvarno – prestati da puši. Sad me zove i pita kako izdržavam, a ja velim – dobro, cekam te! Joooj, šta su sve te bijedne cigarete u stanju da urade!

Sjećam se vremena kada sam bila nepušač. I onog prije prve cigarete u životu i onog sedmomjesečnog apstiniranja. Ni u čemu nijesam manje uživala, a jesam više.  Dobro veli Alen Kar, ispran mi je mozak, iako nijesam potpuno kriva, baš kao što nijesu ni jadna braća Grci. Zašto znamo koji su veliki umjetnici pušači, a ne znamo one koji to nijesu? Zašto se prave filmovi o kafi i cigaretama, a ne o kafi bez cigarete, koja je, uzgredbudirečeno, mnogo ukusnija, tvrdim?!

Ništa, u pravoj sam zemlji, u pravom trenutku. Lakše nam je da zajedno mijenjamo loše navike. Samo da nas ne zezne balkanski gen za pronalaženje izlaza iz nemoguće situacije i upadanje u još „nemogućije“.

Već mesecima donosim odluku da ostavim pušenje, a koleginica s posla je, izgleda, to primetila i baš jutros mi poklonila knjigu Alena Kara :)

Odlučiš da više nikada nećeš da zapališ ni jednu cigaretu i pridržavaš se toga. Nikakve zamjene, nikakva smanjivanja, nikakva – samo jedna cigareta, nikakve primisli da se odričeš nečega i – nema zime. Lako? Alen Kar je u pravu za sve što je tamo napisao i dobro je unovčio iskustvo bivšeg strasnog pušača. Hoće li ti pomoći? Hoće koliko i ja što ti ovo govorim, ako odluka o prekidanju pušenja “sazri” u tebi. Sve je stvar psihološke zamke, a mi smo dovoljno pametni da joj doskočimo. Ih, kako bismo se strašno dosadjivali da kojim slučajem ne postoji ta psihologija !
Ja znam da ću prestati da pušim, samo još ne znam kada:)

Ništa bez (čvrste) odluke, draga :))) Držim palčeve. :*

Da, da...posljednje samoobećanje - od 1.jula sam nepušač. Poslije toga, ako ne uspijem (znam da hoću) više ne pominjem pred drugima ni riječ o prestanku pušenja. Pozdrav, Spes :)

Kafa bez cigarete je nešto savršeno. To što sam ja probao cigaretu, što sam popušio na po dim-dva, dim-dva ukupno dve i po cigarete u životu (od kojih je samo jedna bila cela), ne daje mi za pravo da upoređujem, ali svoje iskustvo sa kafom ti govorim iz pozicije kafoholičara. I mogu bez kafe, ali samo uz dodatne fizičke aktivnosti. Inače - sledećeg dana glava boli kao da će da mi otpadne.

Ja sam iz čistog zezanja mogao da se navučem na duvan, dok posle jedne svoje avanture "dim-dva" sebe nisam pitao: "dobro, hoćeš li ti da pušiš ili nećeš?" Odgovor je na sreću bio - neću!

Možeš ti to, siguran sam!

Imam amandman :) Čvrsta volja i čvrsta odluka ne znače ništa. Ako neko pati, džaba mu odluka da bude srećan, on pati sve dok iz svoje lude glave ne otkloni lažne i besmislene razloge koji ga patnjom more. Rob koji je čvrsto odlučio da se oslobodi ropstva, a nije svestan kako je u ropstvo dospeo, ostaće rob sve dok to ne shvati. Zato većina pušača nastavlja da puši i posle čvrste odluke..., cigarete se nikako nećeš osloboditi forsiranjem sledećeg ponedeljka, ili sledećeg prvog u mesecu, zato što si tako odlučio, već samo, istog onog trenutka, kada shvatiš kuršlus mozga koji te je doveo u poziciju da budeš "mentalni zavisnik" od cigarete. :)

A, ako baš hoćemo da se igramo kalendara, mnogo je bolje vratiti se u vreme kada smo zapalili prvu cigaretu i sebi ponovo, poput Sizifa, postaviti ono isto pitanje: "do sada si veoma lako živeo bez cigarete i osećaja da se nečega odričeš, da li želiš da nastaviš sa takvim životom i takvim osećajem?"

Da, ali uzalud je da ukapiraš mehanizam koji te je doveo do te užasno ružne i opasne navike, da ukapiraš da se prestankom pušenja zaista ničega ne odričeš, već, naprotiv, dobijaš, ako ne odlučiš da ćeš nešto da učiniš s tim saznanjem. Pročitala sam Alena Kara pažljivo i do kraja (prebrodila sam prvih 20-ak strana u kojima kao da se obraća retardiranima) i zaista je sve tako kako kaže. Ja sad imam problem s odlukom.
Veoma je važno, najvažnije je“oprati mozak”, da bude jasno kako funkcioniše zamka u koju su upleteni pušači, u protivnom, potpuno se slažem, imaš odluku i nevidjeno mučenje. Tu je razlika izmedju te snage volje o kojoj on negativno piše i razumnog raščlanjivanja i potom delanja. Inače, to razumijevanje mehanizma je najpouzadniji preduslov da se izboriš i sa mnogo ostaloga... A da bi dospio do tačke kada si spreman da otkriješ kako nešto funkcioniše i kako je, zapravo, lako da se toga oslobodiš, potrebno je da poželiš i odlučiš. Moj dragi, recimo, neće ni da čuje o Alenu Karu, neće ni da razgovara o prestanku pušenja, njemu je prosto nezamislivo da živi bez cigarete.
S druge strane, ja sam sasvim sigurna da ću uskoro postati nepušač, da ne licitiram više s datumima...
Zanimljivo je da nikada nijesam ništa kretala od prvog, od ponedeljka, od Nove godine itd. Šta mi je sada da sam izvukla jedan datum, ne znam. Zapravo, tada završavam s morem, pa kao hajde da izbjegnem sasvim izvjesne izazove. Znam, glupo je, možda se i predomislim :)

Sizife, kafu sam počela da pijem onda kada sam zapalila prvu cigaretu, oboje, naravno, iz poze i oboje prilično kasno, u 23. Tako, do skoro, nijesam ni znala kako je kafa ukusna i koliko joj cigareta kvari ukus. Već neko vrijeme zapalim poslije kafe. Uskoro, nema uopšte da palim :)

Knjigu još nisam pročitao, dakle, ne govorim iz cipela Alena Kara. U sličnoj smo poziciji, zato ne bih da se pravim pametan, ali se nadam da ćeš mi oprostiti što mi ovo tvoje ne zvuči ubedljivo. Mi ovde ne govorimo o pušačima kao što je tvoj dragi, nego o onima koji žele da se oslobode pušenja, ali ne uspevaju. Dakle, onima koji su svesni da je pušenje suluda rabota i kod kojih je odluka pala odavno. Nemoj mi reći da ćeš, kada najzad, posle godina pokušaja, lutanja i traganja, pronađeš širom otvorena vrata koja te vode izvan mračnog lavirinta koji žarko želiš da napustiš, stajati pred njima neodlučna...?

Tvoje odlaganje odluke se može protumačiti kao znak da još uvek veruješ da je letovanje sa cigaretom lakše, lepše i opuštenije, ili kao strah da ćeš se bez cigarete na odmoru "namučiti", a to nije dobar pokazatelj da si rešila gorepomenuti kuršlus mozga. Naravno, svim srcem navijam da to, ipak, nije slučaj i da ćeš ugovoreni posao uspešno obaviti i pre roka. :)

Ništa ne brini, slobodno budi otvoren :)
Možda nijesam ubjedljiva, jer ja nijesam pred širom otvorenim vratima izlaza i ne vjerujem da ih ima. Tu su samo odškrinuta, a ja vjerujem da se mogu otvoriti, ne vjerujem, nego znam.
Imala sam jedan sličan problem prije nekoliko godina i sve sam mislila kako mi je potrebna samo mala pomoć izvana, nešto da me pogura i sigurno ću riješiti stvar. Onda sam naišla na jedno stručno i precizno objašnjenje, koje mi je potpuno razotkrilo mehanizam tog problema, kako nastaje i kako nestaje. Bila sam očajna kada sam shvatila da nema pomoći sa strane, da je sve u tome da zaista razumijem o čemu se radi, da prepoznam tog „ unutrašnjeg djavolčića“ i da ga prevarim. Kako tada ništa više na svijetu nijesam željela do da riješim taj problem, krenula sam da se razračunavam i relativno se brzo završilo. Sad mi izgleda da je bilo lako.

Vrata su sad samo odškrinuta, jer postoji ta neka nikotinska zavisnost koja pravi problemčiće prvih nekoliko dana. Kar kaže 5, pa 3 nedjelje ..u svakom slučaju ne može se to precizno izračunati i uopšte nije toliko naporno izboriti se s tom krizom, ali ima malo borbe:) E, budući da sam ja, blesavo, poslije 2 nedelje zapalila cigaretu, misleći da ću tom jednom da dokažem kako sam se oslobodila , sad moram ponovo da prodjem kroz tih nekoliko dana krizice. Zato ih malo odlažem.
Ne zaboravi da javiš kad predješ u nepupače, želim to i ja tebi svom snagom :)

Knjiga je, po meni, šarlatanska i kontradiktorna, ali svejedno, može da posluži: malopre sam popušio POSLEDNJU cigaretu u životu :)

SJAJNO! I ja sam svoju posljednju cigaretu popušila preksinoć. Poslije onolike priče, bilo mi besmisleno da odlažem. E, baš smo razmijenili fine vijesti!

www.bringthemback.org

 

 

Da sam pisac, moj boravak, zapravo življenje u zemlji koja nije moja domovina, bi vjerovatno bilo inspirativno stanje stvari i knjige bi se redjale jedna za drugom i iz njih  bi  izbijalo mnogo emocija, a svaka bi bila obojena s malo ili mnogo nostalgije.  Ja, medjutim, nijesam pisac, ali nesrećnim spletom okolnosti , jezik je najvažnije sredstvo moga života. Pekić je, pišući iz Londona,  govorio da se pisci razlikuju od svih ostalih koji žive u tudjini, po tome što  je njima jezik bio jedno od sredstava življenja, a piscima – jedino.

Ja, kako rekoh, nijesam pisac i to je po mene i olakšavajuća i otežavajuća okolnost. Kod mene je presušila i nostalgija, jer sve što bi je pobudilo nije geografski odredjeno, pa i ako bi je bilo, ona bi bila jednako živa i intenzivna i u Crnoj Gori, i u Srbiji, i u Grčkoj, i na Madagaskaru, i na Novom Zelandu... Moja bi nostalgija, ako bi se javila, bila za onim što smo svi izgubili (ili gubimo) u namjeri da se upristojimo, da budemo dio “civilizovanog svijeta” i u toj namjeri mi smo sjajno uspjeli da izbacimo ono najljepše u nama, a vrlo malo da se približimo onome što je najbolje u njima. Radi se ovdje, ako se da primijetiti, o maloj jezičkoj manipulaciji  (najljepše i najbolje). Nije omaška, već je prosto nesilovanje sopstvenog doživljaja,  svjesno  ulaženje u jezičku nelogičnost, iako sam na nju često osjetljiva.

Kada god govorimo o drugima, mi zapravo govorimo o sebi. Kao i kada plačemo – plačemo uvijek iz istog razloga, samo su povodi drugačiji. Tako i ja prenoseći povremeno sličice iz Soluna, najviše govorim o nama i o sebi. Čula se izoštravaju bivajući nadražena više puta istim, pa su u stanju da opaze i sam nagovještaj, predradnju, pretpriču. I nekako najbolje opažam baš ono što bi upravo moglo probuditi  tu moju nostalgiju.

Srela sam ovdje prije nekoliko mjeseci poznanicu iz Podgorice. Ženu u četrdeset i nekim, majku, uspješnu službenicu, punu snage (ili energije, popularno rečeno). “Ja bih se snašla gdje god da me baciš”, rekla je nekoliko puta ponosna na svoja životna dostignuća i spretnost koju je iskustvom stekla. “Atinu poznajem u prste, grčki sam naučila za kratko vrijeme, engleski znam”. Sjutradan me zove, plače, posvadjala se s drugaricom, u nekom je dijelu grada, ne zna kojem, ne može da pozove taksi, jer ne zna da  kaže taksisti gdje da dodje. Ona, koja bi se snašla “gdje god da je baciš”. Na stranu to što mi još nije jasno zašto bi je iko bilo gdje “bacio”. Sad je bila “bačena “ u Solun, koji za razliku od Atine u kojoj je živjela,  ne poznaje, ali, naravno ona bi se snašla...Dobro, sredile smo to i još sam joj otkucala sms, jer, eto, grčki dobro govori, ali ne zna da piše.

Prethodne večeri me upoznala sa drugaricom sa čijim je društvom odabrala da provede veče; ja sa svojim humorno-ironičnim opisom sopstvene egzistencije i čudnom predstavom o dobrom provodu, sam odmah eliminisana. One su se ludo provodile, sve do ranih jutarnjih sati kada je tikva pukla i kada su se zarekle jedna drugoj da se više nikada neće niti čuti, niti vidjeti. Naravno da hoće.

Sjetih se ove epizode pod uticajem Pekićevih “Pisama iz tudjine”. Kaže on opisujući nas : Uželimo se prijatelja, pri čemu su oni još i naši istomišljenici, upriličimo da se jedne večeri nadjemo i izrazgovaramo, stečeni su, dakle, svi uslovi da se sjajno provedemo, pa to prvih sati i činimo, a onda, mahom pred zoru, na red dodju i izvesne mutne teme, a s njima i naše poznate iskrenosti, naše čuvene otvorenosti , oko kojih se temeljno izvredjamo, da bi se danom razišli u uverenju da smo time postali još veći prijatelji i još dublji istomišljenici.” Da, sigurna sam da će se moja poznanica i njena drugarica ponovo sresti i biti još veće prijateljice.

Toga, ipak, ima sve manje;  sve više je e-mailova  jednom do dvaput godišnje, ili telefonskih razgovara isto toliko puta u kojima nema ni ispovijedanja, ni propovijedanja, jer je propušteno mnogo epizoda, mnogo razrada i digresija i nit je teško uspostaviti. Niti se kidaju. Trči se sve kvalitetnijim stazama, pa predjeli ni brzinom ne promiču, nema ih.

 

 

baš tako.

Lepo se prisetiti Pekića.

Pekic je od onih Balkanaca koji se nijesu odrekli najljepšeg u nama, a imao je u sebi najbolje u njima.

Uhvatila sam sebe da pričam u anegdotama koje opisuju neke moje životne situacije. Na njih me uvek podseti neka sitnica u razgovoru, neka izgovorena reč, gest, pokret, pogled... Pritom, svaka od tih anegdota je svedena na minimum od najviše pet rečenica. Ušteda vremena? Jezgrovitost? Informatički pristup jeziku? Pojma nemam... Zdravo, draga. Srećna sam što opet vidim tvoj tekst ovde.

Hej, pa gde si ti? Puno te pozdravljam i telegrafski odgovaram : Prilagodjavamo se. Ne bi ni valjalo drugačije:))